Порекло становништва села Мали Трновац, општина Бујановац – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадника Порекла Милодан.
Положај села.
Мали Трновац лежи северозападно од Великог Трновца на масиву планине Карпине, на десној падини долине потока Прони Киша. Мали Трновац захвата простор на тромеђи Врањске Котлине, Новобрдске Криве Реке и Горње Мораве.
Воде.
Мештани користе воду за пиће са једног извора и из бунара. На извору „точе воду“ становници 18 домова. Дубина бунара је од 4 до 17 метара. Око 800 метара северно од села избија извор Луковац.
Земље и шуме.
Топографски називи за потесе су: Бели Камен, Девојачка Чука, Луковац, Забел, Османова Њива, Прони Киша (Црквени Поток) и Муратов Гроб.
Тип села.
Мали Трновац је издужено насеље правца запад-исток. Средином села води улица око које су два низа кућа а северно од села на 800 метара постоји група од 6 кућа. Тај део насеља се зове Луковац.
Мали Трновац је 1951. године имао 42 домаћинстава.
Постанак села, прошлост и старине.
На месту где лежи Мали Трновац раније је постојало старо српско село са око 40 домова. Ти су се Срби раселили и сатрли након досељавања Арбанаса у Велики Трновац и друга околна насеља – крајем XVIII и почетком XIX века. Од исељених старих српских породица знају се:
-Дејанци, Ристини, Жабарци, Арнаутовци и Ђуринци. Сви они живе у селу Јабланици покрај манастира Прохор Пчињски – Горња Пчиња. Тамо су се иселили половином XIX века.
Када су се Срби растурили из насеља, онда је земљиште Малог Трновца претворено у пашу. На поменутој паши лети су боравили у сточарским кућама (бачилима) Арбанаси из нижег села Великог Трновца. Тако је било углавном током XIX и почетком XX века, до 1908. године. Поменуте године земљу расељеног Малог Трновца турска државна власт поделила је босанским мухаџирима (28 кућа). Они су обновили насеље да бе се 1912. године мухаџири повукли са турском војском и тада је наша држава населила Србе у Мали Трновац из појединих села Врањског Поморавља и Горње Пчиње. Мали Трновац нису остављали на миру у оба светска рата Арбанаси из околних села. Од 1915. до 1918. и 1944. године Срби су силом исељавани па опет враћани када су ратови престајали. На место исељених српских породица тада су долазили да живе Арбанаси из Каменичког среза и неки из Великог Трновца.
Да је на месту Малог Трновца постојало старо српско село види се и по старинама. У западном делу насеља, поред ивичних кућа, постоје рушевине од цркве (мисли се Св. Петка). Стање рушевина је такво да се јасно види каква је била основа цркве, колике су јој димензије и како је грађена. Црква је оријентована у правцу исток-запад. Дужина јој износи око 7 а ширина око 4 метра. За израду зидова употребљавани су камен, циглу и малтер. Трагови од старине примећују се у месту Луковац. Тамо се мештани ископавали старе гробове и зидове од кућа. Стари гробови су местмично изоравани и у њивама, које леже око главног сеоског дела, као и у самом насељу. Правац гробова је исток-запад.
Гробље данашњих мештана је код поменуте црквине. Оно је већим делом разорено од Арбанаса 1944. године.
Сеоска слава је првог петка после Духова (Бели Петак).
Порекло становништва.
У Малом Трновцу живе Срби. Њихови родови су:
-Трандафиловићи, Аранђеловдан, су досељени 1013. године из Ћуковца код Врања. Тамо су се звали Гарванци. Даље порекло им је из Дуката код Бисиљграда.
-Симоновићи или Сатанци, Аранђеловдан, су досељени 1913. године из Шапранца у Горњој Пчињи.
-Димитријевићи, Митровдан, су досељени 1913. године из Првонека.
-Стајићи, Аранђеловдан, сиу досељени 1913. године из Сливнице. И тамо су били однекуда досељени.
-Милићи, Св. Алипмије Столпник, су досељени 1913. године из Лопардинца.
-Стојковићи, Ваведење, су досељени 1913. године из Првонека.
-Калајџици, Аранђеловдан, су досељени 1913. године из Марганца у Горњој Пчињи.
-Пешићи, Аранђеловдан, су досељени 1913. године из Сливнице.
-Стошићи, Аранђеловдан, су досељени 1913. године из Наставаца. Тамо имају рођаке досељених из Реткоцерја у Јабланици.
-Магинци, Аранђеловдан, су досељени 1913. године из Сливнице.
-Бандинци, Никољдан, су досељени 1913. године из Првонека.
-Стаменковићи-Качамакови, Никољдан, су досељени 1920. Године из Велоког Буштрања.
-Станковићи, Никољдан, су дошли исте године и из истог села када и претходни.
-Ђорђевићи, Никољодан, време и место досељења као код два предња рода.
-Митићи, Никољдан, све исто као и код претходних родова.
-Тасићи, Аранђеловдан, су дошли 1920. године из Доњег Требишња. Тамо су припадали роду Шаткини.
-Славковићи-Бугарчики, Аранђеловдан, су досељени 1920. године из Љубате код Босиљграда. Кратко време су живели у Великом Рајинцу код Прешева. Из Љубате су побегли од бугарских комита.
-Станковићи први, Велика Госпојина, су досељени 1920. године из села Црна Река у Горњој Пчињи.
-Стојковићи, Никољдан, су досељени 1920. године из Великог Буштрања.
-Величковићи, Аранђеловдан, су досељени 1922. године из Првонека.
-Јовчићи, Св. Петка, су досељени 1924. године из Јелашнице. Земљу су купили од Срба колониста.
-Трајковићи, Никољдан, су досељени 1925. године из Купининца. Тамо су припадали роду Чуљанци.
-Црвенограђани, Аранђеловдан, су досељени 1930. године из Црвеног Града у Горњој Пчињи.
-Станковићи. Овај род основао је призетко из Спанчевца. Не каже се коју славу славе.
ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
