Порекло становништва села Битврђа (по књизи Битрђа), општина Сурдулица – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Крајиште и Власина“ насталој на основу података прикупљених од 1905 до 1909. године. Приредио сарадник Порекла Милодан
Положај и тип села.
Под Кушљиним Гробом је пространа шумовита долина у којој је главни део села Битврђа. Она се простире од косе са десне стране Градске Реке, која је лева приточица Врле Реке, па до косе са леве стране потока Студенца. Кућа има и према Градској Реци. Ма(ха)ла Близнаци је са десне стране Заношке Долине. Анџијска Мала (Анџије) је око потока Гушевца. Остале мале су Сланачка (Сланчани), Ђуринци и Стојановци.
Старине у селу.
У Битрђи је селиште са леве сртане Глотскога Потока, у ливади, где данас има 3-4 куће а мештани знају још за два стара селишта. На овоме селишту је било „дуварина“. Постоји предање, када је село постојало на једноме од три селишта у Битрђи, да су корубама са Чемерника спроводили млеко у село. Између селишта постоји старо гробље, које је по некима „латинско“. Осим тога у Битврђи постоји још једно „гробиште“ из времена када је чума уништила прво село.
Са десне стране Градске реке, десне приточице Врле Реке на стеновитом окрајку пошумљене косе, која доминира блиском околином, постоји Градиште, где „нема гора, нима вода“. На истој коси у продужетку су Стража и Градска Чука. Постоји предање о подземном ходнику, који је из некадашњег града на данашњем Градишту водио у Врлу Реку, којим су гуске силазиле у поменуту реку.*
*О томе граду у једном допису из1894. године изнето је следеће предање:
-Са леве стране Врле Реке налазе се остаци града Битврђа. Овај град се по народном предању држао дуго и баш због тога су га Турци назвали „Битврђа“, што значи, да је била истински тврђа. Он је заузет издајством једног Србина из околине, који је научио Турке, да сваки војник убере по балу прућа и носе пред собом тако да им ништа неће моћи ни пушка ни мач. Турци тако учине и на јуриш град освоје. Потомство Србине издајице и дан-данас живи са источне стране града и зову се „Шумани“ по шуми и прућу, које су Турци носили по савету и упуту њиховог пра-пра деде. Шумани су и данас презрени и живе одвојени од других.
Постанак ела и пореклостановништва.
Старинци су:
-Ђуринци, Стојановци и Ханџије, сви славе Савиндан.
-Сланчани, Аранђеловдан.
-Витанци су „од век“ у Битврђи – „од туј су“. Били су род са Ђуринцима и Ханџијама.
-Гаљини и Алабаци, Аранђеловдан, су стари у селу. Имали су највише земље и Битврђи, неки веле да је сва земља у селу била њихова, па је распродали.
-Радоичићи, Јовањдан, су од Копаоника. Има их у Сурдулици.
-Вељковићи (у Сланачкој Мали) су из Власине.
-Близнаци ( У Близначкој Мали), Аранђеловдан су били једна породица са Карадачанима на Власини. Данас су се разродили.
-Радоичић (Аранђел-Сланчанин), Никољдан, је „од преко Блато“. Био слуга у селу па се оженио, купивши земљу од Гаљиних.
-Аризановић (Јордан), Аранђеловдан, је из Лисине; данас је чивчија на имању (Занога) породице Близнака. Отац му је пре 1878. године служио у селу.
-Клисурци, Аранђеловдан и Митровдан, има их четири куће и нису иста породица. Они су из Клисуре у Бугарској. Дошао Миша, дед човеку од 60 година. Био слуга са оцем и ту се заселио.
-Цволикари, Никољдан, су са Власине. Има их у Сурдулици три куће.
ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Крајиште и Власина“ насталој на основу података прикупљених од 1905 до 1909. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
